Странице

14.10.2015.

Pismo Nataši

Draga Nataša,

Ne znam ni kako da započnem da ti pričam ovo,  jer nisam navikla da ti pišem. Navikla sam da te pozovem telefonom. Navikla sam da dođeš na kafu. Navikla sam  da te srentem ispred zgrade. Navikla sam da te sretnem na Slaviji, ma bilo gde u Beogradu... uvek si bila u pokretu, u nekoj akciji. A sada ne mogu ni da te pozovem telefonom, da ti kažem koliko mi ndeostaješ. Da ti ispričam kako po komšiluku lažu da te više nema, i da se zajedno iščuđavamo tim ljudima koji su u stanju da pričaju takve stvari. Da ti kažem kako niko od nas ne veruje u to, i kako te svi čekamo da naiđeš od nekud, onako veselo, kako samo ti umeš. Jer to ne može biti istina. Ne , može! Ti si sigurno samo negde otišla, da obaviš nešto, da se sretneš sa nekim prijateljima, pa ćeš doći, je l' da? Verovatno si kod one tvoje drugarice u Sremčici kod koje uvek prespavaš, pa ćeš sutra da se vratiš kući? Reci mi da je tako, molim te! Jer ne može biti istina da se nećeš vratiti! Pa ko je voleo život više od tebe? Ko je bio tako pun energije i stalno bio u pokretu? Ko je uvek imao osmeh na licu? Ko je uvek iskreno brinuo i saosećao sa svima? Ne bi ti otišla tek tako, znam to. Zato te i dalje očekujem da se pojaviš iza ćoška, i da shvatim kako je sve ovo bila jedna velika noćna mora, koja je delovala suviše realno.

Mi smo svi tužni i plačemo. Plačemo mi, svi mi, koji smo te poznavali. Ali, zapravo, treba da plaču oni koji te nikada nisu upoznali. Jer su mnogo izgubili. Jer nisu upoznali toplo ljudsko biće, potpuno neiskvareno, puno ljubavi za sve oko sebe, uvek vedra i puna nade, spremna da pomogne svakome. Baš svakome. Nikada u svom životu nisam upoznala nekoga kao što si ti. A svi bi mi trebalo da budemo takvi, da volimo život i da živimo život punim plućima, kao što si ti radila. Da ne gubimo ni jedan dragoceni momenat koji nam je dat da provedemo ovde, među ljudima koje volimo.

Boli me što nisam imala priliku da se pozdravim sa tobom, da ti kažem koliko te volim, i koliko si ti izuzetna. Boli me što skoro ceo jedan dan nisam znala da te više nema. Boli me što si otišla tako iznenada. Boli me što to ne mogu da ti kažem...

Ljubomorna sam na anđele što oni sada uživaju u tvom društvu. Mogli su da sačekaju još malo. Barem još 35 godina, šta je to za njih, kad oni imaju večnost? Kako to da mi nismo dobili šansu da pomognemo tebi, a ti si pomogla tolikim ljudima?

Zahvalna sam i srećna što sam te poznavala i što si mi ukazala tu čast da budemo bliske prijateljice. Ali ne mogu sada da potisnem tu tugu koja me pritiska, iako sebi govorim da je sigurno postojao razlog što si morala da odeš tako naglo. Jer ti ne bi tek tako otišla, bez pozdrava, da nije bilo važno. Zar ne? Nadam se da sada smeš da jedeš koliko god želiš sladoleda, i da bezbrižno uživaš u svojoj omiljenoj poslastici bez griže savesti.


Voli te tvoja Wendyka