Draga
Nataša,
Ne
znam ni kako da započnem da ti pričam ovo,
jer nisam navikla da ti pišem. Navikla sam da te pozovem telefonom.
Navikla sam da dođeš na kafu. Navikla sam
da te srentem ispred zgrade. Navikla sam da te sretnem na Slaviji, ma
bilo gde u Beogradu... uvek si bila u pokretu, u nekoj akciji. A sada ne mogu
ni da te pozovem telefonom, da ti kažem koliko mi ndeostaješ. Da ti ispričam
kako po komšiluku lažu da te više nema, i da se zajedno iščuđavamo tim ljudima
koji su u stanju da pričaju takve stvari. Da ti kažem kako niko od nas ne
veruje u to, i kako te svi čekamo da naiđeš od nekud, onako veselo, kako samo
ti umeš. Jer to ne može biti istina. Ne , može! Ti si sigurno samo negde
otišla, da obaviš nešto, da se sretneš sa nekim prijateljima, pa ćeš doći, je
l' da? Verovatno si kod one tvoje drugarice u Sremčici kod koje uvek prespavaš,
pa ćeš sutra da se vratiš kući? Reci mi da je tako, molim te! Jer ne može biti
istina da se nećeš vratiti! Pa ko je voleo život više od tebe? Ko je bio tako
pun energije i stalno bio u pokretu? Ko je uvek imao osmeh na licu? Ko je uvek
iskreno brinuo i saosećao sa svima? Ne bi ti otišla tek tako, znam to. Zato te
i dalje očekujem da se pojaviš iza ćoška, i da shvatim kako je sve ovo bila
jedna velika noćna mora, koja je delovala suviše realno.
Mi smo
svi tužni i plačemo. Plačemo mi, svi mi, koji smo te poznavali. Ali, zapravo,
treba da plaču oni koji te nikada nisu upoznali. Jer su mnogo izgubili. Jer
nisu upoznali toplo ljudsko biće, potpuno neiskvareno, puno ljubavi za sve oko
sebe, uvek vedra i puna nade, spremna da pomogne svakome. Baš svakome. Nikada u
svom životu nisam upoznala nekoga kao što si ti. A svi bi mi trebalo da budemo
takvi, da volimo život i da živimo život punim plućima, kao što si ti radila.
Da ne gubimo ni jedan dragoceni momenat koji nam je dat da provedemo ovde, među
ljudima koje volimo.
Boli
me što nisam imala priliku da se pozdravim sa tobom, da ti kažem koliko te
volim, i koliko si ti izuzetna. Boli me što skoro ceo jedan dan nisam znala da
te više nema. Boli me što si otišla tako iznenada. Boli me što to ne mogu da ti
kažem...
Ljubomorna
sam na anđele što oni sada uživaju u tvom društvu. Mogli su da sačekaju još
malo. Barem još 35 godina, šta je to za njih, kad oni imaju večnost? Kako to da
mi nismo dobili šansu da pomognemo tebi, a ti si pomogla tolikim ljudima?
Zahvalna
sam i srećna što sam te poznavala i što si mi ukazala tu čast da budemo bliske
prijateljice. Ali ne mogu sada da potisnem tu tugu koja me pritiska, iako sebi
govorim da je sigurno postojao razlog što si morala da odeš tako naglo. Jer ti
ne bi tek tako otišla, bez pozdrava, da nije bilo važno. Zar ne? Nadam se da
sada smeš da jedeš koliko god želiš sladoleda, i da bezbrižno uživaš u svojoj
omiljenoj poslastici bez griže savesti.
Voli
te tvoja Wendyka
Нема коментара:
Постави коментар